Učenje na daljinu nastalo je mnogo pre nego što bismo najpre pomislili. Ne u obliku u kojem ga mi danas poznajemo i koristimo, ali ono je imalo istu ulogu – prevazići fizičku udaljenost zarad prenošenja znanja.

 

Pionir učenja na daljinu bio je Isaac Pitman. On je primenio učenje na daljinu u radu sa svojim studentima još 1840. godine u Engleskoj. Zadavao im je da prepisuju kratke poruke iz Biblije i vraćaju mu na pregled poštom. Održavao je komunikaciju sa studentima širom zemlje putem poštanskog sistema i podjednako uspešno im prenosio znanje. Takav način obučavanja studenata, preteča današnjeg učenja na daljinu, pokazao je odmah svoju kvalitativnu, ekonomičnu, pragmatičnu stranu i slobodniju primenu, u odnosu na tradicionalne metode.

 

Učenje na daljinu se na početku svog razvoja primarno upotrebljavalo korišćenjem poštanskog sistema pružajući mogućnost obrazovanja ljudima koji su bili sprečeni da prisustvuju nastavi u klasičnim školama. Tako je prvi stepen razvoja učenja na daljinu bio, ustvari Correspondence Learning. Koristile su ga žene zbog isključenosti iz programa institucionalnog obrazovanja koje je bilo namenjeno tada samo muškarcima, zatim, zaposleni građani koji su bili na radnim mestima tokom održavanja nastave i oni koji su živeli isuviše daleko od obrazovnih centara. Otkriće radija i televizije, u prvoj polovini dvadesetog veka, podstaklo je razvoj novih mogućnosti za učenje na daljinu.

 

Novim medijima, putem kojih se i obrazovni program emitovao, slušateljstvo se proširilo do nemerljivih granica. Učenje na daljinu dobija time potpuno drugačiju dimenziju i postaje već nezaobilazan način saznavanja. Komercijalizacijom Interneta čitav proces učenja na daljinu biva olakšan, obogaćen većom ponudom specijalističkih programa i stepenom slobode koju imaju korisnici u izboru programa, kao i načina pohađanja. Danas se učenje na daljinu razvilo tako da koristi prednosti moderne tehnologije. Ono se odvija na Internetu i studenti mogu da dobiju diplomu, a da nisu kročili u klasičnu učionicu.